Pa, ne znam baš. Meni ta Ejmi Čua deluje kao monstrum. Kad tako nešto pročitam onda kažem : Živeo Zapad! I dabogda mu nikad ne došla propast.

Odrastao sam u patrijarhalnoj porodici, i po nekim stvarima sam bliži ovoj Kineskinji nego modenrim Evropljanima.
Uz ogradu da je ovo što piše Ejmi Ču preterivanje. Takav pritisak na decu ipak nije normalan. Liči mi na onu menadžersku presiju u zapadnim firmama, gde imaš grafikon koji moraš da ostvariš.

Kao što nije normlano ni da se dedetu sve prepusti.

O vaspitanju dece treba pročitati šta kaže Halil DŽubran u "Prorokovm vrtu".

Neka mi oproste drugosrbijanci (ja sam se već deklarisao kao trećesrbijanac), i neka me ne nazovu fašistom, što ću citirati Vladiku Nikolaja, koji je na jednoj propovedi rekao: "Današnje Srpkinje ne rađaju sinove, nego faraone, kojima ispunjavaju sve želje i od njih prave nesposobne..." Ne sećam se kojom je reči Vladika završio misao, ali je nešto sa značenjem "idioti".

Zamislite, to je rekao 1915 godine...

Zivo me zanima postoji li jos negde scena vazda prisutna u nasim skolama:
- moram da idem kuci da ucim
- e streberu jedan!

to podcenjivacko, samoubilacko, prosto nistacko ponasanje?

Jer ja sam samo kod nas to cuo.

Konačno da dočekam ovakav tekst!
Naravno da bez posvećenosti deci, zahteva i obaveza određenih prema njihovim sposobnostima nema ni njihovog uspeha. Naravno da im odnosom prema njima moramo pokazati da ih pratimo, nadgledamo, brinemo o njima i učimo kako da jakih krila odlete od nas.
Danas, od svih godinama okupiranih samo standardom svoje dece a ne njima samima, slušam kako sam "imala sreće sa decom". Zaboravili su godine kada sam, umesto u ličnu karijeru, nameštaj, kola, letovanja, zimovanja, garderobu, ulagala u izgradnju i nadogradnju svoje dece.

Pa sve ovo što Kinezi rade je odlika u prošlosti siromašnih roditelja.
Video sam Zapadnu omladinu i ona nije baš tako razmažena kao što ova manijakalna profesorka piše. Svi rade i štede. itd

Ne treba istrcavati sa zakljuccima.
Ejmi Cua je (usko)amerikanizovana verzija Kineza, a Kinezi izvan Kine su amorfan i ambivalentan materijal, koji funkcionise u svim socijalnim okruzenjima. Neki doguraju do Jejla, drugi se rode i umru u Kineskoj cetvrti (u Americi), a da ne cuju u zivotu rec engleskog.
Esej i reakcije govore o Americi i preokupacima i dometima jednog uskog i specificnog sloja (akademska elita) u kome su dominaciju preuzeli "vredni, a glupi". Jedan od njih (takodje poreklom sa Dalekog istoka) u trenutcima euforije je pre 20-tak godina pisao o kraju istorije.
"Mala ja nastupila u Karnegiju sa 14 godina". Pa sta? Taj mentalitet konformistickog, nekritickog, beskrupoloznog prilagodjavanja mainstream-u ubija svaku mogucnost promene na bolje.
Rad i upornost jesu vredani, ali oni ne mogu nadomestiti karakter. Karakter je presudan, a on se ne uci - on se stvara.
Zato slobovolite svoju decu i dalje.
p.s.
Ni u Americi nije lako bit Srbin

Obrazovni sistem u Kini je daleko ispred zapadnjackog obrazovnog sistema.U kineskim skolama mora da se uci,i uci se daleko vise nego kod nas.Deca u Kini uce puno i kuci ,i u skoli.Tako je bilo i kod nas do pre desetak godina,ucilo se,postojale su institucije.Danas se znanje ne ceni u Srbiji,pa vise niko ne ulaze veliki napor da vi se obrazovao.Deca na Zapadu su prakticno funkcionalno nepismena,tamo je tesko reci i za diplomca da je obrazovan covek.Mnogi srednjoskolci i visokoobrazovani zapadnjaci ne mogu da nadju svoju drzavu na karti sveta.Ko je putovao po Zapadu mogao je da primeti da obicni ljudi prakticno ne znaju gde je Srbija.Isto tako, ko je isao na primer u Kinu ili Vijetnam mogao se uveriti da tamo i osnovci znaju gde je Srbija,pa cak mogu nesto i da kazu o nasoj zemlji.Ali nije u pitanju samo Srbija,ta deca u Kini mogu na karti sveta da nadju svaku drzavu.Najbolje rezultate iz prirodnih i tehnickih nauka osvajaju studenti iz Kine,i daleko su obrazovaniji od kolega sa Zapada.

Koliko psihopata ima, čovek prosto mora da ih voli

Evo ga jedan od najboljih komenatara na iѕjavu tigar mame.

http://www.youtube.com/watch?v=oVrCSAMnf6I&feature=youtube_gdata

FREEDOMAIN RADIO

Obje metode su pogubne po dijete.Roditeljstvo je mnogo kompleksniji pojam i sadražaj od ovdje prikazanaog u obje civilizacije.

Ovakve u najmanju ruku pre-pojednostavljene teze su proizvod skrivenog (li mozda ne tako skrivenog) rasizma koji je kod Azijata (nekada Japanaca, a sada Kineza) najgori i najtvrdji na svijetu. Istina je da zapadna civilizacija tone u dekadenciju, ali je zato tigar-mama uspjela upravo na tom zapadu, cak je rodila dvoje djece - sto u rodnoj ili postojbini Kini ne bi smjela ni pod razno.

A evo, da ne tražite DŽubrana, kopiram njegove misli na tu temu:

Vaša djeca nisu vaša djeca
Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom
Ona dolaze kroz vas,ali ne od vas
I premda su sa vama,ne pripadaju vama
Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli
Jer, ona imaju svoje misli

Možete okućiti njihova tijela, ali ne i njihove duše
Jer, njihove duše borave u kući od sutra , koju vi ne možete posjetiti, čak ni u svojim snima
Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas
Jer,život ne ide unatrag niti ostaje na prekjučer
Vi ste lukovi s kojih su vaša djeca odapeta kao žive strijele...

Ma niko ni ne misli (pa ni Cua) da treba bukvalno raditi ono sto ona radi. Vecina konkretnih saveta je na kraju potpuno neprimeljiva, jer njena deca imaju sposobnosti koje su daleko iznad proseka (starija cerka je znala sva slova za 18 meseci, mladja ima apsolutni sluh itd). Sustina je u onome sto kaze Jovana:

Gospođa je takođe zapadni ekstremista, samo na kineski način. Malo li je velikana vaspitano na srpski način? Sad treba da se učimo od manijakalnog zapada i robotizovanih kineskih domaćica...

Moja baba po ocu bila je srpska varijanta ove cenjene Kineskinje, koja je prva javno progovorila ono što svi znaju. Moja baka je u 35. godini ostala udovica i podigla bez ikakvih problema sedam sinova i jednu kći. Svi sinovi, moj otac i moji stričevi, bili su univerzitetski obrazovani, neki od njih i svetski cenjeni stručnjaci u svojim profesijama. Samo je kćerku sadržala blizu sebe. Treba slobodno reći da su kineske metode vrlo slične našim tradicionalnim metodama vaspitanja. I ja sam tako odrastao. I svoju decu tako podižemo. I imamo izuzetno dobrih rezultata, među 10-tak najboljih 9 je Kineza i neko od naše dece. Naš problem što smo mi naš tradicionalni moral odbacili posle 60 godina komunizma i (eu)ropske demokratije, a Kinezi nisu. Njima zapadnjaci ne mogu da im sole pamet, oni to njima ne dozvoljavaju. Jednostavni Kinezi vole sebe i poštuju ono što im je preneto od predaka. Zapadnjaci su ovu utakmicu izgubili, kao i sve one buduće. Civilizacije se vraća tamo gde se i rodila.

@Cigura,
Svaka cast na komentaru,sve je tacno sto ste napisali.Kinezi vode racuna samo o sebi i svojim interesima,rakao bih,cak i vise nego zapadnjaci.Odlicno zapazanje o Kinezima"nikada se ne treba mijesati u tudje poslove" to je kineski zivotni moto.
Kod odgoja djece,razlikujem dvije stvari.Prvo,djeca se radjaju sa karakterom i datom inteligencijom.Kako god ih odgajali na to necemo uticati.Sto kaze poslovica koja se mnogo koristi u Hercegovini:"Sta besika zaljulja,to motika zakopa".
Poznajem jednog doktora nauka ciji je otac bio hronicni pijanac,a majka nepismena domacica.Isto tako,imao sam druga ciji su roditelji bili profesori,a on jedva postao sofer,iako je odgajan na naucnim principima.
Drugo,moze se uticati na stvaranju radnih navika kod djeteta,pomoci djetetu u nizim razredima skole dok ne uhvate ritam,hrabriti ga za uspjehe i ne kaznjavati pretjerano za neuspjehe.I mnogo razgovarati sa djetetom,ukazivati na greske,to je vazno.
Kinezi pretjeruju,to je robovlasnistvo.

Uz dužno poštovanje njihovim kvalitetama i Kinezi ponekad malo previše jedu ...

Ako je "tigar roditeljstvo" tako dobra stvar, zašto onda Kinezi nisu bili kroz istoriju bili super-ljudi nego topovsko meso maltene svima, koji su tim područjem prolazili ?

Što Kina kroz decu tih "tigar roditelja" nije izrasla u velesilu pre nego što se navukla zapadne tehnologije ?

Odgovor je jednostavan- za stabilan napredak trebaju ti slobodni ljudi a ne školovani robovi.

Ili će roblje da se pobuni ili će ostati kao roblje na duge staze neupotrebljivo.

Majka tigrica je potpuno u pravu.

Decu treba drzati stalno zaposlenu, strogo, ne popustati im ni za dlaku, do dvadesete. Sa dvadeset, to ce biti odrasli ljudi. Mozete ih pustiti da rade sta hoce, propasti nece.

Ovo sto sada imamo, to je da se deca puste kao da su odrasli, te odlucuju, te izlaze, te zabava, te moda. I onda dodje dvadeseta, a ono jos uvek deca. Treba ih malne za ruku preko ulice voditi. Da ako je sreca pa se tek sa 30 malo osamostale.

samo veliki narodi znaju kako se odgajaju djeca zato i jesu veliki jer ne prepuštaju djecu slučaju, djecu koja će sjutra voditi narod i državu. nama je sve najbolje što dolazi sa zapada, ali jadnici ne shvatamo kako je taj zapad stvaran a stvaran je na krvi, znoju i suzama svih nacija svijeta pa i Kineza!zato zapad od nas traži i dobija ono što nikada ne bi samom sebi uradio, zato smo mi nacija,narod, kojoj se korjeni suše i nestaju a stvaraju se neki novi!imam puno razumijevanje za autoricu i bliži su mi njeni stavovi mnogo bliži nego stavovi zapada ali da ne zaboravimo i ne ispustimo iz vida zapadne ELITNE ŠKOLE!tamo zapadnjaci ,moćni i bogati, školuju svoju djecu a boranija ih ne interesuje osim ako se pojedinci ne pokažu kao genijalci. zapad ne želi obrazovane, intiligentne i vaspitane ljude samo pojedince jer sa njima mnogo lakše manipuliše i obavlja svoje krvave misije svuda po svijetu. kao pedagog mogu da razumijem tigricu iako je umnogome tradicija naša i kineska različita!Bravo!

Tekst je odličan, tema izrazito aktuelna. Osvrnuo bih se na "kulturološke razlike" - to su razlike jedne umiruće i jedne kulture u usponu. Težnja da se od dece prave "mali prinčevi" nije inherentna nekoj tradiciji Zapadne civilizacije, naprotiv. Ali, reklo bi se, ima dosta sličnog sa težnjama dekadentnih poznih Rimljana ili Arapa. Mada danas ne možemo znati koliko je disciplina u odgajanju dece tada stvarno ispustila dizgine, a koliko je reč o "kukanju nad omladinom", koga uvek ima. No, dobro znamo da su sve dekadentne civilizacije bile opsednute hedonizmom, kao i ova sada.

Eto, ovo je baš u direktnoj suprotnosti sa duhom Zapada, čak se ne slaže sa kapitalizmom. Ne žalim ja što se Amerikanci zaglupljuju. Dapače! Problem je što se Srbi povode za njima. Ovakvi tekstovi pozivaju na otrežnjenje.

Čini mi se da dobar deo čitalaca ne shvata ovaj tekst.Da li je ova knjiga naučna studija sa tabelama i grafikonima iz čega bi proizilazilo da su i opisi kineskih roditeljskih tehnika egzaktni?
Ova knjiga polazi od činjenice koju ne treba dokazivati da deca na zapadu(a i mi smo zapad u lošem smislu) kmeče imaju više prava od odraslih a nemaju obaveze, da su od malena potrošačke karikature,da ih škola ne interesuje. Sa druge strane je muštranje koje toj deci daje snagu za bolji život. Da bi se rad cenio mora da se radi. Knjiga saopštava da su kineski rezultati bolji.
Svako ko odbija da razmisli na ovu temu je neodgovoran roditelj. I obrnuto od izvikane fraze da ambiciozni roditelji kroz decu kompenzuju sopstvenu nerealizaciju, ovi što sve dozvoljavaju, pokazuju da kroz decu hoće da kompenziraju što nisu imali dovoljno seksa kada je trebalo i da verovatno i dalje nemaju.

Ovaj tekst daje odgovore na mnoga pitanja. Mnogo je istine u njemu. Trebalo bi zaista da se veoma zamislimo nad time i preispitamo svoju bolecivost prema sopstvenoj deci sa jednim pitanjem - koliko je to dobro za njih (decu), a koliko je to zapravo i nase bezanje od tezeg i mukotrpnijeg posla.

Ispravka: htedoh reči za 2000 godina manje agresija nego Amerika za 200.
Ovo ograničenje na 1000 slova baš limitira...

nastavak:
Jeli smo mlečne sladolede,beli hjeb i pravi puter, pili kole koje su i tada bile pune šećera ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici, žmurke, planova, klisa, klikera, partizana i nijemaca, kauboja i indijanaca, zaloga i svega ostalog sto je samo dečija mašta bila u stanju da smisli,
Neretko, niko nije mogao da nas nađe po cijeli dan. I nikad nije bilo problema...
Provodili smo cele dane praveći trokolice od otpada iz podruma, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako da rešimo problem
Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u školi.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i usmerivača pa smo ipak završavali škole.
Nama nisu prodavali drogu ispred škole...

U firmi u kojoj sam zaposlen radi i nekoliko Kineza. Intervju sa Ejmi Čua je bio objavljen pre nekoliko dana u loaklnim novinama u Torontu i diglo se dosta prašine povodom teksta u mojoj firmi. Iz razgovora sa kolegama Kinezima saznalo se da su oni prema svojoj deci dosta strožiji ali da je pomenuta dama ipak previše stroga (the lady is too strict). Iako živim na zapadu nekoliko godina, decu još uvek nemam (prvo je na putu), ipak bih dao svoje viđenje ove stvari. Duboko se ne slažem sa zapadnjačkim načinom vaspitavanja dece, gde je dete apsolutni gospodar i sve je njemu podređeno. Ne mislim da će detetu, ako to zaista zasluži, naškoditi ni udarac po guzi, ni to što će biti zaključan o u sobi na sat vremena itd. što se ovde smatra apsolutno neprihvatljivim.
Svom budućem detetu u životu želim samo jednu stvar-da bude srećno. Postoje neke moralne norme koje će ga sprečiti da tu svoju sreću ostvari na način koji bi ono možda odabralo. To znači da mu neću dozvoliti da gazi preko ljudi, da bude...

...kriminalac i da svoju sreću gradi na nesreći drugih. Sve ostalo ću dozvoliti čak iako o tome možda imam loše mišljenje. Ne vidim svrhu u tome da teramo svoju decu da sviraju baš klavir, čak i ako je talentovano, ako ono to ne želi, već želi da bude basista ili bubnjar. U tom smislu mislim da na taj način zapravo ne želimo dobro svojoj deci, već roditelji sebično misle o sebi samima i svojoj nekoj reputaciji.
Dete treba adekvatno kažnjavati kad to zasluži, ali naživati ga đubretom je samo uvreda i ništa više. Ono mora znati da je u pitanju kazna zbog onog što je uradilo, ali se na njegovu ličnost i ntegritet ne bi smelo ići, u protivnom ćemo imati odraslu jedinku bez imalo samopoštovanja.
Decu treba motivisati da iskoriste svoje kapacitetena korist, i u školi i bilo gde drugo, a ne da ih brutalno kažnjavamo svaki put kad dobiju lošu ocenu. Želimo li da nam deca budu ljudi, u pravom smislu te reči, nesavršeni, sa vrlinama i mana ili mašine? Svet je bez sumnje surovo mesto,...

1. Sangajski daci, koji su prvi put ucestvovali u PISA testiranju,
“razbili” su ostatak sveta, i to u kategorije – citanju, matematici i nauci.

- Zasto kazu sangajski, a ne kineski? Zato sto je PISA takmicenje u Kini odrzano SAMO u Sangaju, i SAMO
u jednom elitnom naselju

2. Kina sa svojim godišnjim rastom od preko 10%.

- Po kineskoj drzavnoj statistici. Samo ako im se moze vjerovati

3. podizu tako uspesnu decu, matematicke genijalce

Ko je matematicki genijalac mozemo da vidimo ako statisticki analiziramo
open source software, jer tu svi imaju gotovo jednak pristup.

Iznad 90% najznacajnih open source programera je iz Evrope:
Skandinavija, Italija, Njemacka, Francuska, Rusija, CESKA

Isto kao sto i sve teorije u matematici dolaze iz Evrope: Gauss, Euler, Bernoulli

Znaci da se nije puno promijenilo u zadnjih par stotina godina

Kaze se :"NASA DECA - NASA BUDUCNOST.
E sad, posle ovog napisa, sami zakljucite ko ce od nas imati bolju buducnost.
Ja sam se skolovao 40-tih i 50-tih. Roditelji su bili strogi, otac svestenik, kao da je iz Sangaja rodom. Skola je morala da se uci i tu nije bilo dileme. Pohvala nije bilo mnogo, istini za volju ja ih nisam ni zavredjivao, ali braca mozda jesu.
Sve je to bila najnormalnija stvar na svetu. Ako se napravi neka glupost ili se profesori zale parola je bila: "Berajusci kozu na siljak, ozidajusci bradatoga".
I da vas ne gnjavim, kroz zivot sam prosao kao da sam imao specijalni prolazni pasos, uvek sam gazdovao situacijom, uvek umeo da od dva izaberem bolje. Jednom reci, znao sam da o sebi i mojoj familiji moram ja da mislim i da se brinem. "Bradati" me je putem "stapa, kanapa i veronauke" naucio da budem covek, da se radom probijam kroz zivot i da razlikujem dobro od nedobrog.
Strogost roditeljima nikad nisam zamerao, naprotiv
zahvalan sam im.

Ameriku je - i u pozitivnom i u negativnom smislu - fascinirala drasticnost ovakvog "roditeljskog" pristupa, jer Amerikanci samo za ekstremne stvari imaju sluh! Zar nije i njihov pristup roditeljstvu kranje drastican? Vazna je i cinjenica da to govori jedna Kineskinja - da to cuju od srpske majke proglasili bi je ludom, ovako im to na pamet ne pada! A kad je o kineskim roditeljima rec, jedna stvar nije spomenuta u ovom zanimljivom prilogu - posvecenost roditeljskoj duznosti u Kini je moguca i zato sto Kinezi smeju imati samo po jedno dete! Ocekivati takav isti odnos u Indiji ili u islamskim zemljama, gde familije imaju mnogo dece, bilo bi besmisleno. Sto se evropskog zapada tice, treba biti pravedan: i tamo su vazni rezultati u ucenju, ali su oni primarno u funkciji buduceg posla - a velika vecina djaka ne sprema se tamo za studij, nego za prakticna zanimanja, od medicinskih sestara do trgovaca ili mehanicara! Decu valja obrazovati za ono od cega ce ziveti - a ne tek onako.

He, he, poznato mi to odnekud o sueriornosti jedne nacije nad drugom.

The Yin and Yang of Progress in Social Psychology: Seven Koan - McGuire, W.J. (1973)

http://courses.washington.edu/socw580/readings/mcguire1973.pdf

Deci treba omogućiti da im detinjstvo prođe u igri i zabavi, jer je samo to pravo detinjstvo. Ali igra i zabava ne smeju istisnuti minimum odgovornosti, koji će ih učiniti dobrim ljudima, a učenje prestaje biti igra i zabava negde oko 2-3 razreda. Prava je stvar razlučiti zabavu od učenja, ali ostaviti deci dovoljno vremena za ono prvo.

Jer život, nasuprot aktuelnom marketingu nije samo zabava, putovanja i trošenje, već pre svega odgovornost (prema sebi i drugima) i rad.

3 utorak, 25 januar 2011 21:09 Cigura
Moja deca nisu moji robovi, niti želim da budu dobra pred drugima i za druge, već sebi i meni.

Niti lečim svoje neuspehe njihovim uspesima.

PA NE MOGU ,DA VJERUJEM, DA NETKO TAKO MISLI!!!!!!!!!AKO BI SVI TAKO POMIŠLJALI, ODMAH JE TU PROPAD. SVI SMU ZAVISNI JEDAN OD DRUGOG!!! SAM NA SVIJETU BEZ DRUGIH LJUDI? U ČEMU JE POANTA???ZA KOGA BI RADILI, KO BI NAM DAVAO PARE.......ako dan danas djeca žele,da prežive, moraju, da su uspješna, pa ako ti želiš ili ne želiš,pitanje je samo, ako jih voliš...onda MORAŠ to, da jim želiš!!!!!!!

tekst je odlican, preporucujem jos jednu knjigu svim roditeljima da je procitaju...Milica Novakovic "Porodicni bukvar" to vam je srpska Ejmi Cua...kada procitate shvatite kakva nas buducnost ceka sa ovakvom decom.Evo jednog odlomka iz knjige pa procenite sami:
...Decu su roditelji predali virtuelnoj vaspitacici (ona virtuelnu vaspitacicu ili guvernantu naziva televizor i kompjuter), posle cega ni jedan ucenik ne moze da se vrati nizem virtuelnom proizvodu, tj. knjizi."Vaspitacica "bljuje godinama iz sebe najpoganije stvari koje gutaju gladna deca, a gutaju smece. Uskoro ta ista deca pocinju da zive zivotom deponije. Prvi zadatak smo obavili. Drugi zadatak je na sceni "plisano"nasilje u vidu kupovine i prezasticivanja deteta stvara pohlepnog, a lenjog djaka koje drustvo uporno stiti od tatinog kajsa i mamine varjace, od nastavnikove strogoce i realnih zahteva. Rezultati su vidni. Djaka ima, ali dobrih malo...polaskom u skolu oni su vec mali virtuelni starci a cici skola ne treba...